Naša priča: Kako smo pokrenuli vitruvianui šta smo sve prošli da bismo stigli tu gde jesmo

Znate ono: budi srećan što imaš stalan posao i fiksnu platu. I ništa više ti ne treba. To je Balkanski san. Bar je bio kada su naši roditelji bili mladi :D I to je sasvim ok kada ti to odgovara.

Pre nego što ćemo osnovati Vitruvianu, i Dalibor i ja smo imali posao u struci. Dalibor je radio kao trener u školici sporta koja je, pored Beograda, postojala i u Novom Sadu. Ja sam radila marketing i administraciju za jednu firmu koja se bavi zastupanjem kozmetičkih luksuznih nemačkih brendova. Mi smo ona „deca za primer“. Završili smo fakultete i zaposlili se. I to je trebalo da bude to. Svi zadovoljni i srećni. Ne znam zbog čega, ali prosto dođeš do momenta kada preispituješ svoje odluke i shvatiš šta želiš a šta ne želiš u svom životu. Da li si zadovoljan trenutnim stanjem ili pravcem u kojem ideš? Mi nismo bili. Trebalo nam je nešto više. Da se razumemo, naši poslovi u tom trenutku su bili sasvim okej, samo mi nismo bili s tim okej.
Onda smo počeli da maštamo da imamo našu firmu koja će nam omogućiti da radimo to što želimo, kao i da se usavršavamo u svom poslu.
U to vreme, većina ljudi iz našeg okruženja su nam govorili da nismo normalni, da ne ostavljamo poslove kad ih već imamo, a tako je teško naći posao u Srbiji, da nikom ne treba korektivna gimnastika itd., itd. Naravno, bilo je i onih koji su nas podržavali u potpunosti i koji su se radovali zbog nas (i na tome im hvala do neba).
I tako smo mi dali otkaze i krenuli u avanturu. Kada prvi put otvaraš svoju firmu, koliko god da misliš da si spreman, veruj mi, nisi. Ne možeš ni da pretpostaviš šta će sve da se dešava i koliko treba da se žrtvuješ.
Mi smo u Vitruvianu uložili sve što smo imali: sav novac, svo znanje, sve vreme. I krenuli.
Ovo malo ljudi zna, ali Vitruviana je zamišljena kao potupno drugi projekat koji je trebao da se zove Wunderkind.
Wunderkind je mnooogo veći projekat pošto je podrazumevao i čuvanje dece, radionice za decu i korektivnu gimnastiku. I trebalo je da bude više osnivača. Svako je imao svoju ulogu. Pošto nismo uspeli da se složimo oko mnogih stvari, odlučili smo da se razdvojimo i tako smo Dalibor i ja ostali da radimo korektivnu gimnastiku. On kao trener, ja kao osoba koja sve organizuje i reklamira.
Prva lokacija je bila u ulici Vojvođanskih brigada. To je bio jedan veliki stan gde je sala bila zapravo jedna soba od 20 kvadrata.

Kada smo kupili prvi ripstol, to je bilo kao da smo kupili kuću! S obzirom da nismo imali mnogo novca na raspolaganju, sve što smo mogli da uradimo sami, sami smo i radili.

Kada sam pokrenula prvu kampanju, ljudi su počeli da zovu i da nam govore da ne mogu da veruju da je to neko konačno pokrenuo. Zahvaljivali su nam se što postojimo!

Nakon 3 meseca smo popunili kapacitet te sale i stigli do prve dileme: da li tražiti veći prostor ili ostati u postojećem? Ako se selimo u veći prostor, to znaći da nam treba još trenera koji će raditi sa nama. Ako ostanemo u tom prostoru, jel stvarno to to?? Jesmo zbog toga otvarali firmu?
Odlučili smo se za selidbu. Nije lako preseliti firmu, mogu vam reći. Ali nije to nama bilo toliko strašno pošto smo jako motivisani.

U tom periodu (kao i sada), najviše nam je značila zahvalnost ljudi kojima smo pomogli. Znali smo da radimo dobru stvar i da pomažemo ljudima. Mislim da je to jedna od najvažnijih stvari kada pokrećeš svoju firmu: da radiš nešto što koristi i pomaže ljudima.

Druga lokacija je bila u Kosovskoj ulici gde smo ostali oko godinu i po dana.

Ta druga sala je imala oko 60 kvadrata, a imali smo i pojačanje u ekipi: Sonju i Borislava. Nas četvoro smo radili punom parom, a broj ljudi se povećavao. Okupili smo ekipu saradnika koja nam je odgovarala. To su mladi ljudi koji su profesionalci u svom poslu, tj. svoj posao rade maksimalno.

Ja sam uvek za to: ako nešto radiš, radi kako treba. Daj sve od sebe i ne otaljavaj. Šta god da hoćeš da površno uradiš, to je vidljivo i stići će te kasnije i još više pogoditi. Zato, uvek gledamo dugoročno.

Nije nama u cilju da neko dođe i plati članarinu, ostane mesec dana i ode. Cilj je da svaki Vitruvianac koji počne da vežba sa nama bude zadovoljan uslugom i nastavi da vežba dok ne reši svoje probleme. I da iz Vitruviane ode prezadovoljan rezultatima. Oni koji to ne razumeju, nisu naša ciljna grupa i sa njima ni ne sarađujemo. Ljudi koji prepoznaju viziju i volju kod nas su naši klijenti sa kojima je zadovoljstvo raditi.

Za korigovanje svih odstupanja u posturi je potrebno vreme. Nažalost, još uvek ne možemo sve da rešimo za samo mesec dana.

Kako smo i u Kosovskoj ulici popunili kapacitet sale, odlučili smo da se preselimo u još veći prostor. U oglasima smo našli prostor u koji smo se zaljubili čim smo ga videli na slikama. Delovalo je nemoguće u tom momentu, ali smo rizikovali i uspeli da preselimo Vitruvianu. Danas je Vitruviana u tom prostoru koji ima 185 kvadrata, dve sale, sobu za pregled, kancelariju i svlačionice.

Vitruviana danas ima 10 zaposlenih koji se usavršavaju konstantno i koji vole svoj posao.

Najteže nam je bilo da pronađemo saradnike i da se svi uklopimo. Svako ko uđe u Vitruvianu vidi nasmejanu, pozitivnu i posvećenu ekipu, i jako smo ponosni na to. Svakodnevno se trudimo da usavršavamo uslugu i kvalitet usluge, a ljudi to primećuju i cene.

Jedini problemčić koji imamo, što se toga tiče, je, da deluje da je nama sve lako zato što smo mladi i nasmejani. Ali nije lako uopšte. Velika je odgovornost, a svoj posao shvatamo jako ozbiljno. Iako smo nasmejani, mnogo radimo i mnogo učimo, a i mnogo postižemo.

Od kada je Vitruviana osnovana, najviše vodimo računa o kvalitetu usluge. I iskreni smo od samog početka. Ako ne možemo da sarađujemo, to kažemo odmah i ljudi to cene. Naš cilj su kvalitetni rezultati, a ne što više plaćenih članarina. Kako vreme prolazi, sve više ljudi zna za Vitruvianu i sve više ljudi nam se obraća za pomoć. Kažu da su čuli da smo najbolji :D